Nikad dosad mi se nije desilo da neko za mnom viče. Da me doziva. I, povrh svega, da ja ne čujem dozivanje.
Prvo ugledah Mayu Bosansku kako se smije na riječi “Ne ti, ova!”.
I u trenutku kad sam se konačno i ja okrenula, čujem “Ja sam Pile”.
Prvo što sam zaista bila šokirana da sam prepoznata i to ni manje ni više nego ali točno u ponoć, ali i da nakon toliko godina blogovanja vidim Pile.
Veselju i radosti, a nadasve smijehu nije bilo kraja.
Tu nije bio kraj iznenađenjima. Vratili smo se u prostor iz kojeg smo netom izašle, a tamo još jedan bloger s kojim se nisam susretala gotovo sedam godina.
Subota je ničim izazvana bila pravi blogerski dan. Kafa sa Bosankom, i kasno uvečer susret sa još dvoje blogera s kojima dogovorih pravu blogersku kafu za sutradan.
Eto kako se dese blogerske kafe.
Subota je inače bila sva u znaku Joan Baez i prisjećanja na njene sarajevske koncerte i mnogobrojne anegdote.
Meni se još nije desilo da se u ponoć predstavljam kao Pile:)
Gracia neopisivo mi je drago da sam vikala za tobom :))
pamtiš li šta se desilo Pepeljugi u ponoć? 😀 😛
Izgubila je cipelicu 🙂
Hoću u penziju.
Teoreticar, ti bi da i za tobom vicu? :)))