Nekategorisano

PUN PJAT

„Halo? Dođi! Ne mogu hodati!“

Suze su mi napunile oči. Sve me boli, još imam pola hodnika do kreveta. Čekaj, vrati se, otvori prozor da može ući.

Obrišem suze slobodnom rukom dok se drugom držim za zid i sitnim koracima, polako, nogu pred nogu, koračam duž hodnika.

Odmorit ću se tu kod telefona. Da li da je ponovno nazovem? Rekla je da će brzo doći. Gdje je Frane? Zašto on nije tu? Che ora e? sigurno radi.

Još dva koraka. Gladan sam, ali neću u kuhinju. Doći će ona, pa će mi skuhat juhu.

__________

1909.<p>

„Tonći, izij pjat juve i zeja. Gremo u Tere“

„Ća“

„Gremo u Tere. Vidit Roka.“

„Ća ću? Oli me voli?“

„Muči i jej!“

„Jele, di je mater?“

„Dorme. Spi. Jes izija? Ajmo u Tere.“

„Ća ću?“

„Ti ćeš u Tere, ja u barba Škujca. Pape kad ariva ritorneremo. Andiamo.“ Pape kad stigne, vratit ćemo se. Idemo.

____________________

U mislima sam opet istrčao bos na travu ispred kuće. Dio mio, jel to ikad bila kuća. Prije štala. Dida Ivan dao Ignaciu, mom ocu, tu malu pojatu u kojem je prije čuvao koze i magarce.

Vidio sam tu pojatu, u Donjoj Bandi, prije deset godina. U njoj sam se rodio. I ja i Gabrijela. Sad je bez krova, smokva raste iz nje. Petrovka. Najbolja smokva.

Antina kuća propada. Gdje li su Ante i Beba? Što se ne javljaju? Ni Gabrijela se više ne javlja. Ne znam ni jel živa još. I Senke nema više. Nemam više roda od moje Jele. Sva su joj dica pomrla. Niko od njih nije više živ.

______________________

„Ja bi ija. Daj juve, Tere“

„Muči, Tonći. Niman ni za Roka.“

_____________________

Ne sjećam se kad su mi kazali da je mater umrla. Ni za oca se ne sjećam. Kako bih i mogao, imao sam samo četiri, Jele je imala devet.

„Gdje si? Deda?“

Ušla je u sobu. Bila je na frizuri, baš je lijepa mislim dok je gledam široko otvorenih očiju ispunjenim suzama.

„Što je bilo? Jesi pio?“

„Nisam. Probudio sam se u osam, i htio na zahod, nisam mogao ustati. Spustio sam se na pod i na koljenima došao do telefona.“

„Koga si zvao?“

„Samo tebe.“

„Jesi bio na zahodu?“

„Jesam.“

„Možeš li sad hodati?“

„Ne mogu.“

„Jesi li gladan? Jesi uspio do kuhinje?“

„Nisam više gladan.“

„Sad ću ja zvat hitnu, pa ćemo vidjet šta je. Hajde, nemoj plakati.“

 

Gracias a la vida que me ha dado tanto....La ruta del alma del que estoy amando.... Que si ya no puedo verte, Por qué Dios me hizo quererte, Para hacerme sufrir más?..... Jednog dana pročitah jednu knjigu i cio život mi se promijenio...."You can't wait until life isn't hard anymore before you decide to be happy."

Komentariši