Probudio sam se. Sve me boli. Gledam oko sebe i ne prepoznajem zidove, ljude, stvari. Očekivao sam svoju hotelsku sobu. Volio bih da znam gdje sam. Ovo nije moja hotelska soba, toliko prepoznajem.
„Gdje sam?“, izgovaram. Ali nitko mi ne odgovara. Ponavljam, ali ni sam ne čujem riječi koje izgovaram. Možda ih nisam ni izgovorio.
U subu je ušao muškarac. Kaže da je Dietrich. Ne znam nikog s tim imenom. Ispituje kako se zovem, da li ga čujem. Potvrđujem, ali on me ne čuje, jer po treći put pita istu stvar. Pita me da li znam zašto sam tu. A gdje je to tu? Sjećam li se ičega? Čega bih se trebao sjećati?
„Dobro je da ste s nama opet. Sad se odmorite.“
U pravu je, spava mi se. Umoran sam. Koji je danas dan? Moram na posao. Pokušavam ustati, ali ne mogu.
——-
„Evo mene opet kod vas. Jel znate tko sam?“. Ne znam da li znam. Ne pokušavam odgovarati. Dajem znak očima da ga prepoznajem.
„Kako ste danas?“ Petlja oko mene. „Jel vas šta boli?“, „Sve“, odgovaram. Ovaj put čujem svoj glas. Dubok, hrapav, nerazgovjetan.
„Dobro je. Znači možete pričati. Sad odmarajte, vidimo se sutra.“
——-
„Kako ste danas? Doveo sam vam nekoga.“ Otvaram oči. Treba mi minuta da mi se sve razbistri. „Jel znate tko je došao? Jel prepoznajete?“
Prepoznajem. Došla je. Znam tko je to.
„Ostavit ću vas sad da pričate. Brzo ću se vratiti.“