Zagreb… evo nas ponovo tu…. još uvijek smo u vagonu…. T. traži stan…. traži posao… Gladni smo…. ono malo hrane što sam ponijela pri kraju je….. djeca su gladna….
T. je pošao potražiti ljude koje smo nekad znali… Čuo je da je i Janda u Zagrebu… Rekla sam mu neka potraži i Lerša…. tamo u Hirčevoj….
Zajedno smo išli kod Lerša… Ono što mi je taj čovjek učinio, to mu nikad zaboravit neću.. znaš da tako tvoj deda govori… „nikad zaboravit neću“… eto, upravo tako… Dao nam je ključeve od stana! Dobili smo stan na korištenje! Čime li smo to zaslužili, pitala sam se u sebi, a smogla sam hrabrosti i da upitam na glas.. Kaže, zaslužili ste… R., sjećate li se vaših dolazaka u Zagreb? Sa slaninom, sa masti? Eto, time smo hranili ne samo nas, ne samo naše prijatelje, nego i ilegalce i partizane….
Da mi je to netko tada rekao, rekla bih mu da je lud…. Nikada mi nije palo na pamet da će tako nešto biti presudno…. U Zemunu, za njih smo bili ustaše…. ovdje, po dolasku iz Zemuna, za ove smo bili četnici…. A partizani nam daju stan na upotrebu…
Kad god progovorimo, na nama se čuje drugačiji naglasak, izgovor…. zato o nama i misle tako… Šta sve neću doživjet…. dobro je da nisam nikad davala ljudima do znanja da sam talijanka, još bi me i streljali jer sam po njima okupator…. Moram djeci reći da govore čim manje, dok ne savladaju opet hrvatski… dok im ekavica izađe iz ušiju i rječnika…..
Stan kakav god bio, bio je stan…. to je bila garsonjera .. za nas pet…. ali bolje išta nego ništa….
T. i dalje nema posla…. Ja sam našla barem nekakav posao…. idem kopati zemlju, s Bugarima, tamo neke vrtove, …. dobit ću novce, kakve takve…. djecu moram nahraniti, T. i ja ćemo se već snaći…. Samo što sam to i odlučila, prišao mi jedan i pita, govoreći mi da sam slaba i mršava, a ja kao da to ne znam…. šta mi to ima i govorit, vidjela bih ja njega, nakon tolikih godina selidbi, s troje djece, gladi, siromaštva, rata, zatvora, besparice, .. bi li on bio lijep i zgodan… al dobro, ponudio mi je posao u kuhinji…. pita me.. znam li kuhati? Znam, kuhala sam već… hajde ti onda u kuhinju… imaš li muža? Djece? Imam, muž bez posla, troje djece… hajde ti u kuhinju, moći ćeš i djeci nešto odnijeti, al nemoj reći da sam ti ja to kazao….. samo hajde… Nije mi trebalo dvaputa…
Zgrada u kojoj smo dobili stan, garsonjeru, bila je od ministra Sremca…. on ju je sam dao na korištenje, kažu da je cijelo vrijeme bio za partizane, i da je imao puno zgrada po Zagrebu…. kažu da je to vila… Za mene i je…
Imam i balkon, gleda na ulicu.. U suterenu živi neka Marija, ne znam jesam li dobro upamtila… kaže mi da partizani gledaju ko živi u kakvim stanovima, i da u velike stanove u kojima živi jedna ili dvije osobe, guraju cijele obitelji…. pita me, da li želim da se zamijenimo…. ona je sama, njoj je garsonjera dosta, a nas ima puno.. i bolje je da nam ona sama da stan, nego da joj ubace nekog…
Pričam to T.-ju … i kaže, hajde da vidimo taj stan…. trosoban… jedna soba s posebnim ulazom… Kažem mu, meni odgovara.. imamo troje djece, V. je već momak… i cure su već velike…
Ovo je najljepša selidba koju sam mogla poželiti! Sa drugog kata u nisko prizemlje…. imam i vrt, dobro nije samo moj, ali imam i prostor kojeg mogu koristiti…. hiljadu prednosti, nijedna mana!
Hoću taj stan! Zaslužila sam!
I T. je dobio posao! Kao čuvar… policija, milicija, ga nije htjela, jer je bio policajac za vrijeme rata, i bio je u zatvoru…. zbog ničega, a sad ne može naći posao .. jedino ono što zna radit…. bolje išta nego ništa…. u domu zdravlja, čuvar….
I Grgičević je tu… onaj iz Sućurja… našli smo se ponovo…. i Liza je tu…. T. uspijeva pronaći ljude koje znamo….
Još samo da čujem kako su moji u Tuzli… Nedostaje mi Tetka…
Zemun, 1947. 
Zemun, 1947.
Kako su ljudi nekada bili sretni zbog danas malih stvari… Krov nad glavom i sita djeca su bila najvece bogatstvo. Danas namisljamo razloge zbog kojih bi se trebali osjecati lose i jako dobro nam ide! Pa je problem sto imas dvosoban a ne trosoban stan, problem je i sto imas auto staro 10 godina ili sto je kupljeno polovno a ne novo…
e kako divno prenesen dozivljaj i zivot njihov svega, odnosno njen…
Evo očigledna dokaza kako teški doživljaji prerastu u lijepe uspomene.
Živa, zdrava i vesela bila – Gracia a la Vida.hn.
hvala, hn 🙂
@smiraj & brusnica: hvala i vama 🙂
Volim ove tvoje priče:)Samo da znaš da čitam ,iako ponekad ne komentarišem.
hvala, dzeni :))
Ah … da … kazes za tebe i jeste … Skromnost je bogatstvo covjeka , jos ako je i ostala nakon svega … prelijepo , pa kako god ima tu necega , ima tu onoga sto vuce da kako god mora biti od hiljadu pokusaja i nesto dobro … Nema ne moze mora moci .Da je danas takva energija sve bi bilo drugacije sto djeci sto odraslima…