beats by dre cheap

PRIČAM 4

Zemun... 1942... selidba u kasno proljeće... neimaština stigla.... eh, da nije bilo oduvijek  bogatog Srijema... T. je u kratkom vremenu dobivao prekomande.... iz Zemuna u Petrovaradin, .... Zenica,.... Sarajevo..... ali sam.... mi se nismo selili.....
 
Dobili smo stan, kad odrasteš i budeš imala plaću, potraži mi tu kuću. I slikaj mi je i odvedi mamu neka ti ispriča šta zna. Tamo ti je bio ranžirni kolodvor, tu su se djeca igrala. Mama će ti prepoznat kuću, jedina ima okrugle otvore na zidu od balkona... s dvorišne strane je bila kuhinja...  (Mamu sam odvela u Zemun, 2008., i pronašli smo zgradu u kojoj je stanovala, danas je to ulica I. Cankara, nije više zadnja u nizu, tamo gdje je bio vrt, danas su zgrade. Ranžirnog kolodvora odavno nema, na njegovom mjestu izgradili su hotel "Jugoslavija", danas se nekako drugačije zove, osnovna i srednja su i dalje u funkciji, vrlo blizu. Zgrada Vazduhoplovne komande i dalje ima istu funkciju, sve je isto. Dok smo šetali Zemunom, mama se svega počela prisjećati. Voljela bih da pristane i da odemo do Skopja. Kad je pitam, kaže, ne želi ići tamo. Kako je 1939. otišla, tako se nikad više nije vratila.)
 
I mostovi prema Beogradu su bili blizu, T. je radio na Brankovom….. i tvornica aviona "Ikarus", zbog kojih je Zemun često bio bombardiran…. Sve je bilo blizu….
 
Znaš, i tu smo imali zemlju… tamo na kraju te ulice bilo je prostora... kad već zemlja stoji neiskorištena... Kopale smo koliko smo znale i mogle…i onoliko koliko je rat dozvoljavao...
 
Grijanje je bilo na drva i ugljen.... ugljen su mi ova starija djeca nabavljala sa ranžirnog kolodvora skupljajući ugljen koji je poispadao iz vagona.... Vode je bilo kad je bilo struje, jer je postojao hidrofor... kad nije bilo struje, išli su do obližnje česme.... srećom škola je radila… svi su išli u školul…. Bila im je blizu…
 
Znaš onog Jandu? Njegov tata je bio magistar, radio u apoteci…. T. mu je javio da će bit hapšenja… i spasili se ljudi…. Znaš, kad smo se vratili u Zagreb, našli smo se opet…. I pomogao je on T. kad nitko nije htio ni mogao… našao mu posao…. Ali čekaj idemo redom….
 
Znaš, snalazile smo se tetka i ja…. Trgovala sam sa Srijemom… slanina, mast, jaja…. Često sam išla u Slankamen… tamo smo i jedno vrijeme živjele…. Ne znam više gdje je T. bio… možda u Petrovaradinu.. a možda i u Zenici… nosila sam to u Leršovima u Zagreb ….. oni su bili gladni….
 
T. opet mora nazad u Zagreb… 1944 je… T. je odbio, i ovi ga tražili da ga sprovedu u Zagreb, htjeli da ga hapse…. T. se skrivao a onda se prijavio u bolnicu, da je bolestan… i bio je… dobio je upalu zglobova i to ga je spasilo… da su ga uspjeli uhapsit, ne znam što bi s nama bilo…. Tu smo znaš dočekali oslobođenje… u podrumu bolnice.. bilo je dosta bombardiranja, rusi su navalili, i partizani…. Ovi bježe, ovi dolaze…
 
Molila sam ja T. još prije da i ode u partizane, nije htio… mislim da se i bojao…
 
Došlo oslobođenje, T. nema posla… usprkos dobrim karakteristikama... Partizani mi dolaze u kuću, ja im kuhala, oni jedu… i onda mi ponude da im kuham.... tvoja mama mi je pomogla da odlučim…  „Mama, odi raditi. Vidiš da smo gladni“ …
 
Kad sam najmanje očekivala T. je bio uhapšen….prijavljen da je bio pripadnik policije, da nije predao sablju...., onu počasnu..  Uhapšen i zatvoren.....
 
Jurcala sam ti ja tada po Srijemu, tražeći ljude koje je T. puštao preko Brankovog…. Našla sam ih puno koji su svojim potpisima svjedočili da T. nije nikome ništa učinio, da je i spasio određen broj ljudi.... sjećaš se onog Miloša Minića? E on ti je dedi bio sudija…. I znaš šta mu je kazao? Neka si ti nama nevin, aj ti za volju naroda odleži šest mjeseci…
 
Ja sam kuhala…. Djeca su imala šta jesti.. Kuhanje je smirivalo glad, ... donosilo mir...
  
Bilo je  i lijepih dana.... kupanje na Lidu, na Adi.... izleti... šetnje...
Jedan dan je došla dobra vijest… T. je dobio posao u tvornici leda... ova ga država nije trebala… a školovani je policajac bio.. ne ko ovi koji su navalili na državne službe…
 
Taman kad sam pomislila, taman kad sam se ponadala da se stvari sredile, opet je došla naredba za selidbu. Ovaj put naredba! Protjeruju nas. U roku tri dana moramo napustiti stan i Zemun. Moramo u Sućuraj. U T.-evo rodno selo. Žalio se, jer u Sućurju nije bilo škole... promjena odluke.. za vas posla nema, vratite se odakle ste i došli... znači Zagreb... povratak u Zagreb...
 
Ovaj put je to povratak u neizvjesnost.... bez posla, bez ušteđevine, bez ikakve nade za nešto sigurno...
 
Tetka više nije imala snage za novu selidbu.... poželjela je kući... u Tuzlu, Ilinčicu, Simin Han.... do Zemuna je još kako tako i išlo.. nakon toga, i njoj je već bilo dosta selidbi... više nije bila u cvijetu mladosti.... život je i onako nije mazio... ubrzo je umrla....
 
T. je otišao prvi… mi smo jedno vrijeme bili u Slankamenu…. A onda su mi dali vagon… G-vagon, tako se to tada zvalo…. vagon za stoku.... u njega je trebalo stati sve što je sam imala.. odjeća, obuća, namještaj, .... sve.....
 
To mi je bio prvi dom po povratku u Zagreb… G-vagon ....

Gracias a la Vida
http://graciasalavida.blogger.ba
03/04/2012 08:50