CAR JE GOL! CAR JE GOL! CAR JE GOL!
Koji sam ja idiot!
Previše puta sam očito gledala “Družbu Pere Kvržice”. Ima tamo ona jedna scena gdje se momci popeli na trešnju. Sjede i jedu. Odozdo Pero Kvržica viče dubokim glumljenim glasom „Ko to jede moje trešnje?“ plašeći svoje prijatelje.
E upravo se tako ja jučer osjećah. Po jubilarni 345056056 put ove godine kosih travu. I dok sam odnosila tu travu i odrezane grane vinove loze na kup, vidim kod susjede ogromna trešnja. Ali, zaista ogromna. S milion plodova na svojim granama.
Ja ni pet ni šest, spustim se do stabla i u džepove počnem trpat plodove. Nije mi se dalo uzbrdo po košaru ili zdjelu, pa trpah sve u džepove. Koliko stane. I kako god uhvatim granu iznad sebe, gledam okolo naokolo očekujući da netko podvikne na mene. Ili nedajbože goreg, da zove policiju.
E tu sam idiot. Tko još danas razmišlja o tome da li itko ikome krade trešnje.
Do zatvora se, ako se baš hoće, može doći vrlo lako. Dovoljno je da napišeš ili izgovoriš jednu protiv Hansa Cristiana Andersena i bajki. Naročito protiv one Carevo Novo Ruho.
A to je tako divna priča. Ljepša i od Potemkinovih sela. I čudom se čudim kako ljudima to nije jasno.
Car je gol. Ali zaista. Svakako i definitvno.
CAR JE GOL.
CAR JE GOL.
CAR JE GOL.
CAR JE GOL.
CAR JE GOL.
CAR JE GOL.
CAR JE GOL.
Eto, sad ću i ja valjda u zatvor. Ne zbog trešanja. Ne zbog ničeg drugog. Nego samo zbog što sam rekla da je car GOL.
CAR JE GOL.
CAR JE GOL.
CAR JE GOL.
CAR JE GOL.
CAR JE GOL.
